Prokleto zgrabi priliku kad je pred tobom. Uhvatis je sa obe ruke, scepas jako, kad si vec bio zeljan/zeljna. Isisas sve sto zivot pruza. Budes hrabar/hrabra, mudara/mudra, odlucan/odlucna. Prilike se ne javljaju svaki dan, i potpuno je glupo zaliti (ja znam). I onda napravis nesto od toga. Nesto super, ono sto si zeleo/zelela, ono sto si sanjao/sanjala, ides dalje, dalje ima mnogo dobrih stvari, prokleta buducnost, ona sto je sam/a krojis. Nema bre nista da ti stane na put a da je ne razbijes, jel ti to mozes, a i znas da zelis (ma koliko se skrivao/skrivala iza neodlucnosti). To je sve sranje. Nije da imamo malo vremena na ovom svetu nego ga trosimo na gluposti. A kad stanes, kad bas stanes, i kad bas razmislis, znas koje su stvari koje su prave, koje su ti, koje su uvek bile ti, samo si bio/bila kukavica da se sa njima suocis. Ali kad ti se otvore oci, kad ti sine, onda ti to ostane. I tada su planine brdasca, mora su bare, i sve mozes da prevazidjes, jer si progledao/progledala. I tad pocinjes da zivis. Tad se desavaju prave stvari. Sve je ostalo papazjanija. A papazjanija je sranje. I sta sad sedis??? Uradi nesto! Uradi odmah. Ne cekaj da prodje ni ovaj trenutak! Koji ces kurac posle da razmislis. Zivot. Sad! Uradi to, impulsivno! Oseti vetar pozitivne neizvesnosti u kosii! Da, da. Tebi govodim. I znas sta treba da uradis, nemoj da se foliras. Mislim, foliraj se u formi, ali nemoj da se poigravas sa sustinom!
...jebo te koncert.
No comments:
Post a Comment